Galerista DAVID LAUFER: Bez ERIHA ŠLOMOVIĆA ne bi bilo ni Pikasa, Degaa i Renoara u beogradskom Narodnom muzeju

Kao veliki moralni i finansijski pokrovitelj umetnika iz Srbije i Hrvatske, David Laufer svojim radom podržava i one koji više nisu sa nama. Tako je i slučaj sa Erihom Šlomovićem, zbog kog Narodni muzej poseduje slike Pabla Pikasa, Edgara Degaa, Ogista Renoara i mnogih drugih svetskih umetnika.

Nakon Volarove pogibije u saobraćajnoj nesreći u junu 1939. godine, Šlomović nasleđuje deo zbirke. Tada je njegova zbrika brojala oko 600 radova (što nasleđenih od Volara, što dobijenih trgovačkim radom) koji su se pružali od impresionizma do kubizma, od Renoara do Pikasa. Ova odluka je izazvala veliko podozrenje, posebno što je u Erih u to vreme imao samo 23 godine.

Zbog Hitlerovih tendencija u Evropi, Erih se u martu 1940. godine vraća u Beograd i lično donosi četiri sanduka probrane zbirke. Ipak, k  priređuje veliku izložbu ne u Beogradu, nego u Zagrebu i to u tek dovršenom Meštrovićevom Domu likovnih umetnosti. Nakon izložbe koju je ceo Zagreb slavio, Erih je u Srbiji predstavljen kao pariski student i trgovac slikama, a ondašnja štampa piše o njegovoj nameri da deo slika proda beogradskim muzejima, dok bi deo kolekcije po smirivanju situacije preneo u Francusku ili Ameriku.

Ipak, sačekala ga je tragična sudbina. Zajedno sa ocem Bernardom i bratom Egonom, prema pojedinim navodima, 1943. godine pogubljen je u logoru na Starom sajmištu nakon što su ih ljotićevci i nedićevci predali Nemcima.

Nakon njegove smrti, majka Roza, koja je bila bliska visokom komunističkom funkcioneru Ivanu Ribaru ugovora da se Erihova kolekcija zavešta državi u zamenu za doživotno izdržavanje. Zajedno sa nećakom Marom Albahari (majkom čuvenog pisca Davida Albaharija) i njenim sinovima kreće za Beograd iz jednog sela u Centralnoj Srbiji. Ali Roza gine u saobraćajnom nesreći, zajedno sa Marinim sinovima. Mara je preuzela kolekciju umetnina, koje su ostale netaknute. 1949. ogdine, tek nekoliko meseci nakon nesreće, UDBA je došla u njihov posed u ovom Ian Flemingovskom kind-of-twist-of-fate. Tada je zbirka brojala nešto manje od 360 dela Sezana, Gogena, Renoara, Matisa, Pikasa i mnogih drugih. Posle skoro deset godina lutanja, kolekcija je predata Narodnom muzeju na čuvanje. Kako ova priča i Šlomovićeva kolekcija ne bi mirovala postarali su se nasledinici Volara i Šlomovića, koji se već decenijama spore oko zbirke, što pred francuskim sudom, što pred ovdašnjim, i kako se čini, tome ne sluti kraj skoro.

Ali, da se vratimo u 2021. godinu - s obzirom da srpska javnost skoro pa nema nikakav uvid u život, značaj i nasleđe Eriha Šlomovića, David Laufer je taj koji radi na popravljanju ove situacije. Nedavno je na instagram stranici Laufer art napisao duži post upravo o ovoj temi. Tada sam i odlučila da ga pozovem na intervju. 

Kada ste prvi put čuli za Eriha Šlomovića? Da li je to bilo tokom vaše saradnje sa Narodnim muzejom u Beogradu ili negde drugde?

U Srbiju sam došao 2001. godine kao ekonomski novinar magazina Fortune i odmah me je privukao Narodni muzej. Tada je bio skoro pa zatvoren, bilo je otvoreno samo nekoliko soba i to u vrlo lošim uslovima. A onda sam u malom katalogu video Pikasa, Matisa, Tintoreta, Van Goga, sve velikane. I naravno, bio sam zaintrigiran. Osoblje Muzeja sam pitao gde su njihove radovi. "U podrumu" - bio je odgovor. Tada sam shvatio: Beograd je u vrlo lošem stanju, kao i Muzej u centru prestonice. Obnova Muzeja stvoriće pozitivnu dinamiku za Beograđane i strance koji bi došli i videli ove neverovatne kolekcije. Zaposlio sam se kao savetnik ministra kulture i dobio punu podršku Zorana Đinđića. Tek kada sam počeo da radim u Muzeju, konačno sam saznao za prezime Šlomović. Otkrio sam njegovu priču, njegove kolekcije. I to je bilo to: bio sam opčinjen. Od tada moja misija je ponovno otkrivanje i odavanje počasti ovom neverovantnom čoveku, srpskom heroju. Nakon 20 godina moj posao još uvek nije gotov.

Takođe ste ko-kreator knige o Šlomoviću koju je napisao Momo Kapor. Kako se to dogodilo?

Zamoljen sam da dodam uvod u francusku verziju Kaporove knjige. Nisam ga nikada upoznao, a ubrzo nakon izlaska knjige je preminuo. Njegova knjiga je bila umetnički pokušaj da se utvrdi ko je taj čovek - Erih Šlomović. Moj tekst se više bavio činjenicama, ali je bila to lepa kombinacija stavova.

Erihov život bio je poput živopisne filmske priče, a njegovo nasleđe nemerljivo. Koji deo njegovog rada vi smatrate najzanimljivijim?

Verujem da je Šlomovićev život sažetak onoga što je cela Jugoslavija pokušavala da postigne između dva rata. Bili su jedni od pobednika Velikog rata i imali su koristi od poštovanja i pomoći velikih sila. Ono što je nedostajalo (a donekle i još uvek nedostaje) bila je kulturna veza sa Zapadom. 500 godina osmanske okupacije odseklo je region od renesanse i naučnog, socijalnog i filozofskog razvoja koji su je pratili. Davne 1930. godine, postojala je prilika da Srbija ponovo potvrdi svoju pripadnost Evropi, kao i kulturna sila. Ali za to su joj bili potrebni temelji. Šlomović je to instinktivno shvatio. Zato je tako očajnički pokušavao da velike evropske majstore dovede do jugoslovenske javnosti. Bio je graditelj mostova, radeći za sebe i za celu svoju naciju.

Ipak, postojale su i kontroverze poput sudskog spora između porodica Volard i Šlomović.

Ovo je srž problema i tako je već decenijama. Zahtevi za naplatu potiču od pravnih korisnika (ne od naslednika, Volard nije ostavio porodicu iza sebe), koji tvrde da je Šlomović ukrao njegovu kolekciju, ili ih barem stekao pod sumnjivim okolnostima. Porodica Šlomović u Izraelu polaže pravo na svoje porodične veze. Vlada Srbije, koja već decenijama brine o kolekciji, takođe oseća da polaže pravo na nju. Ovo je izuzetno kompleksna stvar, gde nedostaju čvrsti dokazi i gde politika i novac takođe govore svoje. Ja se samo mogu nadati održivom rešenju koje bi sačuvalo i oživelo ime Eriha Šlomovića. Tako]e ja sam jedina osoba u ovom slučaju koja je detaljno čula sve verzije i strane priče: Volardove naslednike i njihovog advokata, sa njima sam imao dosta direktnih kontakata; Šlomovićeve naslednike, sa kojom sam bio u kontaktu u proteklih 17 godina i sa Vladom Srbije za koju sam radio više od dve godine. Sve strane priče sam čuo iz prve ruke.

Erihovoj prvoj kolekciji "Kolektanea" još uvek nema traga. Šta mislite da se desilo sa njom? 

Javna je tajna da još uvek postoji i da je negde u Beogradu. Gde tačno, to je pitanje. "Kolektanea" je izuzetno važna: pokazuje kako je Erih, čak i kao mladi tinejdžer, bio opsednut umetnošću i kolekcionarstvom. Nije mario za novac. Zaista je bio čovek sa misijom. I to pobija stav da je bio i prevarant: nijedan prevarant nije strastven prema umetnosti, nego prema profitu koji mu umetnost može doneti.

Šta mislite da je razlog tome što nije dovoljno priznat ni u Srbiji ni na Balkanu?

U tako složenim pravnim situacijama, niko se ne usuđuje da donosi nagle odluke. To je scenario Serđo Leonea. Svi čekamo da Klint izvuče pištolj. Nerešena igra traje decenijama. Neizvesnost me ubija. Ali tužan rezultat je da, u međuvremenu, ljudi zaboravljaju na Šlomovića. Ne znaju koliko je njegov rad bio presudan. Posećuju Nacionalni muzej i gledaju , ne znajući da ih bez njega ne bi bilo. Ne znajući da Muzej ne bi bio ni upola tako uzbudljiv bez njegovog ogromnog doprinosa - koji je platio streljanjem jer je bio Jevrej 1944. I tako, tokom decenija, Šlomović umire mnogo puta, iznova i iznova i opet.

Na određeni način radite isti posao, kao što je i Erih, na srpskoj i balkanskoj umetničkoj sceni. Da li biste se složili sa tim?

To je vrlo laskava izjava, i sa sigurnošću je potvrđujem. Umetnost je uvek bila najvažniji aspekt ljudskog izraza. Možete graditi autoputeve i nebodere i razvijati ekonomiju koja stvara puno radnih mesta. Ali ono što je ljudima prva asocijacija i sećanje na Holandiju 1650-ih nije trgovina začinima, nego Rembrant. Ono što se ljudi sećaju iz Italije 1400-ih nisu Pape ili Mediči: to su Leonardo i Mikelanđelo. Ono čega se ljudi sećaju iz Srbije 1300-ih nije neki pravni sistem ili carstvo: to su Studenica i Mileševa. Zbog toga umetnost, koliko god u nekom trenutku istorije bila necenjena, ipak ostaje središte svega. Svi smo samo putnici na ovom malom kamenu. Umetnost, lepota, to je sve što možemo ostaviti iza sebe. Prevedeno na srpski jezik za 2021. godinu, drugi ljudi se bave ekonomijom, infrastrukturom i demokratijom, i to je sve presudno. Ipak, bez umetnosti i umetnika, sve će to biti i ostati samo prazna ljuska.